Registar:

A B C Č Ć D Đ E F G H I J K L LJ
M N O P R S Š T U V Z

Smiljanić Vera
Masnikosa Jovanka
Radojević Nataša
Stojković Irena
Jarić Isidora

BIBILIOGRAFIJA FEMINISTIČKI ORIJENTISANE PSIHOLOŠKE LITERATURE SA ANOTACIJAMA OD 1960. DO 1998. GODINE

PREDGOVOR

Cilj ovog projekta, kao što se vidi iz naslova, bio je da se sakupe, popišu i bibliografski obrade radovi iz oblasti psihologije, sa feminističkom orijentacijom, a objavljeni u periodu od 1960. do 1998. godine. U bibliografiju su uključene knjige, empirijska istraživanja, teorijske rasprave, doktorski, magistarski radovi, članci iz zbornika i stručnih časopisa i listova, saopštenja na jugoslovenskim kongresima psihologa i saborima psihologa Srbije. Obradjeni su radovo domaćih autora kao i prevodi sa drugih jezika objavljeni kod nas. Pored čisto psiholoških napisu u bibliografiju su uključeni i interdisciplinarni napisi i to psihološko-pedagoški, psihološko-defektološki, psihološko-kriminološki, psihološko-medicinski, psiho-lingvistički i sociološko-psihološki, kao i kapitalna dela naše i svetske literature koja su uticala na našu feminističku misao.

Kriterijumi za uključivanje radova u ovu bibliografiju bili su: uzeti psihološke napise koji govore o ženi (ženskom rodu, ženskosti) i to na odredjen način. Nisu uzimani u obzir oni napisi koji o ženi govore pežorativno, nisu ni oni koji o njoj govore neutralno. Obradjeni su oni napisi koji o ženi govore angažovano. Dakle uzeti su napisi koji:
a) Doprinose psihološkoj, socijalnoj i političkoj emancipaciji žena.
b) Doprinose oslobadjanju žena iz društvene i političke podredjenosti u odnosu na muškarca.
c) Doprinose izjednačavanju žena u pravima sa muškarcima.
d) Suzbijaju predrasude o inferiornosti žena.
e) Doprinose objašnjenju prave prirode žene
f) Doprinose humanim odnosima medju polovima.

Sve ovo u skladu sa definicijom feminizma o kojoj će biti reči kasnije.

U izradi bibliografije je, pored nosioca projekta, učestvovalo četiri saradnice: Jovanka Masnikosa (J.M.), Nataša Radojević (N.R.) i Irena Stojković (I.S.) diplomirane psihološkinje i Isidora Jarić (I.J.) apsolventkinja sociologije. Bibliografske jedinice su sakupljane na dva načina, kako bi se načinilo što manje propusta. Pregledani su pisani izvori, a uspostavljen je i kontakt sa psiholozima za koje se zna da su pisali o ženi iz feminističkog ugla i koju su dali spisak svojih publikovanih radova.

Radovi uključeni u bibliografiju obradjeni su tako što su najpre ispisani svi osnovni podaci prema zahtevima za pravljenje bibliografija. Pored toga za svaki rad je sačinjena anotacija - kratak sadržaj - duži ili kraći prema značaju rada. Značajniji radovi prikazani su na jednoj strani, a najmanje značajni na nekoliko reda. U apstraktima nisu davane ocene, izložene su samo činjenice. Kod istraživačkih radova iznet je problem, korišćene metode ispitivanja, subjekti uključeni u ispitivanje i rezultati, odnosno zaključci. Za knjige i teorijske rasprave navedeni su problemi koji se obradjuju. Ukratko su izneti zaključci. Pisci anotacija dali su na kraju teksta svoje inicijale. Naslovi su prevedeni na engleski jezik.

Osećamo potrebu da ukratko kažemo nešto o opštoj društvenoj atmosferi u kojoj su objavljeni radovi uneti u ovu bibliografiju. Nije teško uočiti da je kod nas pojam fenimizam oduvek imao derogativno značenje. Isto tako nije teško zapaziti da reč feminizam u našoj sredini izaziva gnev velikog broja muškaraca, čak i nekih žena. Postavlja se pitanje zašto? Brižljivom analizom odgovor se može tražiti i naći u tome što je u našoj zemlji decenijama vodjena, a i sada se vodi politička kampanja da se feminizam predstavi u ružnom svetlu i da se ustvari karikira. To se radilo i radi u više smerova. Svaki od ovih smerova mogao bi se detaljnije razradjivati i argumentovati, ali mi ćemo se ovde zadovoljiti time što ćemo dati njihov ovlašni opis.

Jedan smer je taj što se feminizam uporno predstavlja kao organizacija ružnih, lično neuspešnih, nezadovoljnih žena. Feministkinje su, navodno, neke ružne žene, neprivlačne muškarcima, nemaju uspeha u ljubavi i u ličnom životu, mrze muškarce i sakupljaju se u organizacije da se bore protiv muškaraca da bi preotele vlast od njih. Ova slika o feminizmu zasniva se na više neistina. Nije istina to da se feminističke organizacije bore protiv muškaraca. To će se videti iz definicija feminizma o kojima će kasnije biti reč. Drugo, medju feministkinjama ima ružnih žena koliko ih ima u opštoj populaciji žena. I sami kritičari su se iznenadjivali prizorom lepih i mladih žena na nacionalnim i medjunarodnim skupovima feministkinja. Uprkos tome ovaj mit se i dalje održava. Dalje, feministkinje ne mrze muškarce, mada se ni to ne može uvek isključiti. Pretučene žene mogu sasvim opravdano mrzeti muškarce.

Drugi smer podrivanja feminizma negira postojanje neravnopravnosti žena. "Nije istina da su žene neravnopravne. I muškarcima je isto tako teško" uzvikivali su političari u istočnim socijalističkim zemljama pa i našoj. Sa ovim parolama su se slagali i mnogi muškarci koji nisu bili ideološki bliski socijalističkom sistemu. Decenijama je zvaničan stav ženskih organizacija kod nas bio da su u socijalizmu žene ravnopravne, i da ne postoji nikakva potreba za feminizmom. Ove tvrdnje su bile zasnovane na činjenici da su naši zakoni u potpunosti davali ženama jednaka prava. Na Zapadu, navodno u buržoaskim državama nema ravnopravnosti, tamo ima mesta feminizmu. Generacije koje su odrasle i živele u istočnim socijalističkim zemljama svedoci su da je ova ocena netačna. Zakoni u SFRJ su davali ženi jednaka prava. Ali je bilo jasno da za ravnopravan status žena nisu dovoljni samo zakoni, oni su samo osnovni uslov. Potrebno je menjanje psihologije kako žena tako i muškaraca, potrebno je menjanje stavova u mnogim sferama života, rada i ponašanja ljudi. A za ove promene potrebno je mnogo planiranog nastojanja i u školi i na televiziji, i svuda i na svakom mestu.

Treći smer pežorativnog tretiranja feminizma izgradivan je i sada se izgradjuje na idealizovanju tradicionalne, patrijarhalne porodice. Muž je u toj porodici bio glava, starao se o svim članovima porodice, žena je poštovala muža, slušala ga, podredjivala mu se. Tada je bilo manje trzavica, manje razvoda, jednostavno bilo je lepo. Ovde bih prvo postavila pitanje: Kome je bilo lepo? Da li našim majkama ili bakama koje su stalno ponavljale ženskoj deci: "Najvažnije je da žena ima svoje parče hleba, da ne zavisi od muža. Sve ostalo nije važno. Onda ne mora da trpi tiranina". Naravno, dugujemo veliko divljenje onim primerima srećnih patrijarhalnih porodica u kojima su vladali sklad i ljubav, poštovanje i lepi odnosi. Ali, to što je bilo primera srećnih patrijarhalnih porodica samo za sebe ne govori ništa o patrijarhalnoj porodici uopšte. To nikako ne znači da su sve te porodice bile srećne. I u patrijarhalnoj porodici bilo je mnogo nasilja nad ženama. A srećnih porodica ima i danas, a imaće ih i u svim periodima ljudskog života. Tačno je to da je bilo manje razvoda, ali po cenu čega, to samo žene znaju.

Četvrti smer podrivanja feminizma počiva na kvazinaučnim činjenicama o prirodi žene i muškarca. To su ustvari stereotipi o ženi kao slaboj, pasivnoj, zavisnoj individui, kod koje je nerazvijeno osećanje pravde itd, i kojoj navodno, treba zaštita, staranje i tutorstvo. Ove iskonstruisane tvrdnje o prirodi žene bile su i sada su veliki izazov za istraživanja u psihologiji, koja bi otkrivala šta je prava priroda žene i muškarca. I zaista i u svetu i kod nas ima sve više istraživanja koja pobijaju ove iskonstruisane tvrdnje o ženi, i koja pokazuju da su mnoge tvrdnje o prirodi žene stereotipi - predrasude o ženama. A i nadjene razlike u pogledu ponašanja i psihologije žene i muškarca ne daju nikakvo pravo da jedan ili drugi pol imaju podredjen ili nadredjen položaj u društvu.

Neki protivnici feminizma su ili istinski ili tobož uplašeni da feministikinje hoće da izbrišu razlike medju polovima. Oni u "očajanju" uzvikuju: "Živele razlike, zbog tih razlika život je lep". Kao da bi neko mogao ukloniti te razlike čak iako hoće. Samo što feministkinje ne žele da uklone te razlike. To je jedan od mitova koji se stalno kod nas održava. Tu ima nesporazuma i nespretnosti od strane žena, a i manipulisanja sa druge strane posebno izrazima koji se često upotrebljavaju "jednakost" i "ravnopravnost". U diskusiji se često manipuliše i sa navodnom krivicom samih žena: "One su same krive jer tako vaspitavaju svoje sinove". One su uvek za nešto krive, ali se najčešće ne zna tačno za šta su to one krive. U svemu ovome ima zle volje, karikirnja i želje da se održi postojeće stanje statusa polova.

U ovakvom haosu pojmova shvatanja, nedovoljno jasnih činjenica, raznih političkih strategija i taktika u odnosu na žensko pitanje, nije lako snaći se posebno ne mladim osobama. Našim ljudima uopšte nije jasno šta je feminizam. To pokazuju i razne blic ankete, koje nekad prikazuje televizija. Zato je potrebno postaviti pitanje šta je to zapravo feminizam. Na to pitanje se može dati brzo jednostavan odgovor. U svim enciklopedijama i rečnicima vrlo jasno i nedvnosmisleno se o tome piše. Evo nekoliko definicija fenimizma.

U Sveznanju (Opšti enciklopedijski rečnik od 1937.) za feminizam se kaže da je "pokret za ravnopravnost žena i njihovu politički i socijalnu emancipaciju". U Leksikonu stranih reči i izraza od M.Vujaklije (1961.) ovaj pojam se definiše na sledeći način. "Pokret žena za oslobadjanje od podredjenog položaja i za izjednačenje u pravima sa muškarcima". U Leksikonu Leksikografskog zavoda se kaže: "Pokret žena u buržoaskom društvu za ravnopravnost, emancipaciju i oslobadjanje od podredjenog položaja i za izjednačenje u pravima sa muškarcima". Enciklopedija Britanika beleži ovo: "Socijalni pokret koji zahteva jednaka prava žena, dajući im podjednak status sa muškarcima i slobodu da odlučuju o svojoj sopstvenoj karijeri i sopstvenom životnom stilu". U Larusu se kaže: "Težnja da se poboljša situacija žene u društvu, da se uvećaju njena prava".

Sve ove definicije imaju isto jezgro, objektivno odredjenje pojma kao pokreta koji podrazumeva činjenicu da su u našoj kulturi žene podredjene i neravnopravne u odnosu na muškarce, i da je reč o pokretu za izjednačavanje žena u pravima sa muškarcima, odnosno za oslobadjanje od podčinjenog položaja.

Šta u ovim definicijama može da izazove gnev muškaraca ili žena? Prva pretpostavka je da gnev muškaraca može izazvati želja da se zadrži postojeće stanje, podredjeni status žena i nadredjeni muškaraca, da žena ostane neravnopravna i da on odlučuje o njoj i njenoj sudbini. Šta ovde može izazvati gnev žena? Tu je mnogo teže dati odgovor. Pre svega mislim da su naše žene neinformisane, da ne znaju šta je feminizam. Ja ću odgovor potražiti zajedno sa onim ženama koje se uporno brane rečima: "Ja nisam feministkinja". Ove njihove reči je čitam, ako hoću logično da zaključujem: "Ja nisam za izjednačavanje žena iz podredjenog položaja", ili "Ja nisam za to da žena sama odlučuje o sopstvenoj karijeri i sopstvenom životnom stilu".

U društvenom sistemu u kome smo bili o kraja Drugog svetskog rata, sistematski je stvaran odijum prema feminiizmu. Zato naši neobrazovani gradjani i gradjanke, koje se prvi put sretnu sa ovim pojmom, steknu negativnu, ali prilično neodredjenu sliku o njemu. U tu neodredjenu sliku svako, već prema potrebi, projektuje neke odlike, imputira feminizmu nešto što posle kritikuje i napada.

Treba biti samokritičan. Tom negativnom mišljenju o feminizmu doprinele su verovatno i feminističke organizacije i kod nas i na Zapadu, sa ekstremnim stavovima i programima. U čemu je i koliki je taj doprinos zaslužuje proučavanje i detaljniju analizu. Toliko o feminizmu.

Sada malo o psihologiji i njenom stavu prema feminizmu. Zapitani nad tvrdnjama koje je istakao tvorac psihoanalize Sigmund Frojd da su osobine koje karakterišu ženu masohizam, pasivnost, ispraznost (taština), zavist, ljubomora, ograničeni smisao za pravdu itd. Psiholozi iz SAD i Kanade i ženskogi muškog pola (Bandura, A.Walters, R.H. Sears, R. Maccobye i drugi) inače tvorci teorije socijalnog učenja, medju prvima su sistematski ispitivali, empririjski i eksperimentalno, psihološke polne razlike, razlike u ponašanju dečaka i devojčica, odnosno odraslih žena i muškaraca kao rezultat socijalnog učenja. Ovo je, naravno, bio deo njihovog programa. Oni su eksperimentalno proveravli i druge psihoanalitičke tvrdnje kao što su nagonska priroda agresivnosti, razvoj savesti (superega), identifikacija i drugo. Socijalni kontekst u kome su oni ispitivali ponašanje žena i muškaraca bilo je veoma radikalan posle Frojdovih tvrdnji da je "anatomija sudbina" i da su žene zavidljive, tašte, pasivne zbog anatomske manjkavosti i zavisti na penisu.

Za ispitivanje psiholoških polnih razlika u socijalnom kontekstu teoretičari socijalnog učenje bili su inspirisani i antropološkim istraživanjima, posebno onima koje je izvela Margaret Mid. Ona je proučavala način gajenja dece u raznim kulturama i našla da su te razlike dobrim delom uzrok razlika u ponašanju dečaka i devojčica - odraslih žena i muškaraca. Na sva ova ispitivanja teoretičara socijalnog učenja imala je uticaja i feministička organizacija u SAD - Pokret za oslobodjenje žena (WLM).

Antropološka i psihološka ispitivanja u Americi uticala su na našu psihologiju, pa su kod nas sedamdesetih godina otpočela slična ispitivanja. U program Razvojne psihologije na studijama psihologije u Beogradu od 1970. godine, uneta su poglavlja razvoj polnog identiteta, polno tipiziranje, teorije razvoja ženskosti i muškosti. Slični sadržaji uneti su i u Socijalnu psihologiju. Stvoreni su teorijski okviri i razradjena metodologija istraživanja ponašanja žena i muškaraca bez seksizma.

Počela su istraživanja, ali atmosfera za publikovanje rezultata istraživanja sa feminističkom orijentaciojm i za rasprave na ovu temu nije bila povoljna (Jedan članak autora ovog predgovora bio je odbijen u Gledištima). Medjutim, povremeno su mogla biti održavana predavanja na ove teme na Kolarčevom narodnom univerzitetu i posebno u Studentskom kulturnom centru. SKC je jedno vreme bio potpuno otvoren za saopštavanja psiholoških istraživanja i održavanje diskusija sa feminističkom orijentacijom. Tu je i održano niz saopštenja i diskusija. Ti skupovi su bili dobro posećeni naročito kada je bila reč o psihoanalizi i seksu. U SKC bila je ostvarena i saradnja sa feministkinjama iz Zagreba i Ljubljane.

Konferencija žena koja je po definiciji trebalo da stimuliše ova istraživanja, i da koristi rezultate tih istraživanja u vodjenju politike odnosa medju polovima, i položaju žena u našem društvu i porodici, bila je neosetljiva za njih, ignorisala ih je. Izuzetak su bile Ljubica Mihić, predsednica Konferencije žena Srbije, i Dušanka Lukić, predsednica Konferencije žena Beograda. One su lično osećale feminističke teme kao svoje, i lično podržavale neka nastojanja žena kad su se osećale ugrožene. Te situacije su bile kada je trebalo legalizovati abortus, i kada su se žene zalagale za to da ne idu po sili zakona u penziju pet godina pre muškaraca.

Feministički orijenitsani psihološki radovi mogli su se uključiti u simpozijume i savetovanja koje su organizovale Konferencija za planiranje porodice (Nevenka Petrić, predsednica) i Savet za staranje o deci i omladini (Jelka Ilić, predsednica). Ove organizacije, a ne konferencija žena, što bi se očekivalo, organizovali su skupove, koji su najčešće podsticale i finansirale neke medjunarodne institucije, na teme planiranje porodice, seksualnog vaspitanja i humani odnosi medju polovima. Medjunarodne organizacije ukoliko su sponzorisale ove skupove omogućile su i publikovanje radova sa skupova. Blagodareći ovome, neki psihološki radovi sa feminističkom orijentaciojm bili su publikovani.

Inače istraživanja o psihologiji žene, ulogama polova, istraživanja i rasprave iz feminističkog ugla mogli su se objaviti u časopisima Psihologija, Psihološka revija, Savremena škola, Predškolsko dete, Nastava i vaspitanje kao i u zborniku Instituta za psihologiju Psihološka istraživanja.

Nosilac projekta
Vera Smiljanić