Elektronska biblioteka

Medijska kampanja o ekonomskom i socijalnom položaju žena na tržistu rada, za sada pod radnim nazivom "Promenimo promene" trebalo bi da bude realizovana od januara do oktobra 2002.

Najintenzivniji deo medijske kampanje je predviđen za mesece april i maj sledeće godine, dok bi se polje ekspertskog rada, zastupanja usaglašenih rešenja koja bi doprinela poboljšanju konkurentnosti žene na tržistu rada kao i lobiranje od lokalnih republičkih organa vlasti za ova rešenja odvijalo u skladu sa dinamikom predloga zakona i njihovog usvajanja.

Č itav projekat je planiran u 13 gradova u Vojvodini i Srbiji (Kikinda, Zrenjanin, Sombor, Novi Sad, Beograd, Užice, Prijepolje, Kragujevac, Bor, Vranje, Kruševac, Niš, Valjevo), a realizacija bi bila koordinirana iz tri centra, Beograd, Novi Sad i Niš, tako da bi planiranje i realizaciju kampanje zajednički dogovarale "Asocijacija za žensku inicijativu", "Glas razlike" - Grupa za promociju ženskih politickih prava, "Žene na delu" iz Beograda, "Vojvođanka" - regionalna ženska inicijativa iz Novog Sada i Ženska niška akcija ŽENA iz Niša. Ekspertkinje iz Beograda i Niša bi pokušale nastupima na medijima, lobiranjem i zastupanjem da objasne ženama kako i koliko je njihov položaj promenjen usvajanjem zakona o privatizaciji i zakona o radu i da otvore mogućnost osnivanja ženskih zadruga. Naročito je značajno da se konsoliduju ženske snage u saradnji sa Ženskom političkom mrežom i spremno dočekaju ostali predlozi zakona koji nas očekuju (zakon o penzijama, zapošljavanju, zaštiti na radu...) sa amandmanima i rešenjima koja su dobijena nakon analize zakonodavstva iz sada prošlog perioda socijalizma u kome su žene bile zaštićene ili "prezaštićene'', analize zakona EU koji su najjači motivator napretka zakonodavstva u obećanim promenama i naravno sa preporukama koje na tim osnovama odgovaraju stvarnosti i konkretnim mogućnostima i potrebama žena u našoj zemlji.
Kao najavu ove kampanje donosimo dva teksta: prvi je tekst Primedbe na zakon o radu, napisan pre nego što je Zakon izglasan. Drugi tekst je nacrt projekta "Žensko zadrugarstvo - izazov i šansa", zamišljen kao predlog jednog konstruktivnog rešenja problema koje će nove okolnosti otvoriti.

I deo
Primedbe na predlog zakona o radu

Načelne primedbe

Predlog novog zakona o radu ne može se posmatrati izdvojeno od
1. Procesa privatizacije koji je upravo u toku
2. Činjenice da javnost nije upoznata da li mi gradimo socijalno-tržišnu privredu (kao u Nemačkoj) ili liberalno-tržišnu privredu (kao u Americi)

1. Polazeći od prakse uobičajene u Zapadnoj Evropi da u regulisanju radnih odnosa učestvuju svi socijalni partneri, tj. predstavnici države, rada i kapitala - i u pripremi Zakona o radu Srbije učestvovali su Vlada, sindikati i udruženja poslodavaca. Pri tom je došlo do previda, svesnog ili nesvesnog, bitnih specifičnosti našeg sistema. Naime, suštinsko pitanje naše tranzicije - ko će iz procesa privatizacije izaći kao radnik a ko kao poslodavac-kapitalista, "presečeno" je novim zakonom o privatizaciji bez suštinske rasprave.

Činjenica je da o prirodi društvene svojine, odnosno o tome "čija su društvena preduzeća" ne postoji saglasnost ni teorije ni prakse - da li je to opštenarodna imovina ili radnička imovina ili nacionalizovana imovina uvećana radom u društvenom sektoru. Dosadašnji zakoni o privatizaciji su bili na stanovištu da je to pretežno radnička imovina pa su u tom smislu predvidali većinsku (60%) besplatnu podelu kapitala firme radnicima tako da su zaposleni mogli ostati većinski vlasnici preduzeća u kome rade ( to je tzv. insajderska privatizacija).

Novim zakonom o privatizaciji koji je usvojen jula 2001, izvršen je radikalan obrt. Njime se predvida obavezna i većinska (70%) prodaja kapitala firme što znači da radnici, koji su taj kapital stvarali tokom 50 godina, nemaju ni teorijske šanse da budu većinski vlasnici jer se najviše 30% kapitala može podeliti zaposlenima ali i to pod uslovom da u roku od 18 meseci od donošenja zakona prodaju preduzeće. Pritom sredstva od prodaje ne idu u fondove preduzeća već u državni budžet. Posle roka od 18 meseci radnički udeo ne može biti ni 30%. Pošto se prema novom zakonu o privatizaciji društvena svojina ukida a državna radikalno smanjuje, to znači da će se po okončanju ovog procesa radnici suočiti sa novim vlasnikom, strateškim partnerom, koji će u velikom broju slučajeva biti strana korporacija.

Zakon o radu je, kao što je, uostalom, više puta istaknuto u nadležnom ministarstvu za rad i zapošljavanje, samo deo šire regulative koja treba da podstakne dolazak stranog kapitala u zemlju. Novim vlasnicima se ovim zakonom daju odrešene ruke, jer se smatra da je to "jedini način da se strani kapital privuče u zemlju". "Svaki investitor, odnosno vlasnik preduzeća želi potpunu slobodu u upravljanju preduzećem što mu predloženi propisi o radu omogućavaju".

Ovakav način privatizacije ne može se odbraniti ni teorijskim argumentima (jer je sporno čija su društvena preduzeća) a ni praktičnim razlozima (neophodnošću da se poveća efikasnost privredivanja), jer primer Slovenije najbolje pokazuje da insajderska, radnička privatizacija daje daleko najbolje rezultate. Konačno, sporan je i način na koji je zakon donet, bez adekvatne informacije i demokratske rasprave. Prema istraživanjima koja je vršio Centar za proučavanje alternativa, trećina anketiranih ne zna gotovo ništa o ponudenom modelu privatizacije. Da je zakon donet bez dovoljno konsultacija i bez adekvatne javne rasprave, ukazuje i broj podnetih a neprihvaćenih amandmana (404).

Novi model privatizacije zasniva se na većinskoj prodaji strateškim partnerima pa je neophodno nešto reći i o tome. Sposobnost jedne zemlje da vodi samostalnu ekonomsku i socijalnu politku u situaciji kada strani vlasnici dominiraju u njenoj privredi, u najboljem slučaju je ograničena. Ogranci velikih korporacija koji dolaze u zemlje istočne Evrope deluju u okviru strategije svoje korporacije. Njihove odluke o investicijama, zaposlenosti, proizvodnji, ne izražavaju ni lokalne uslove ni lokalne interese. Obim zaposlenosti, investicija, prikupljenih poreza zavise od odluka Centrale korporacije.

Zato iznenadujuće optimistično zvuči stav ministra Vlahovića da "sadašnja vlast namerava da primeni koncept prodaje preduzeća strateškim partnerima koji će biti obavezni da u njih investiraju, da učestvuju u rešavanju socijalnih problema, da garantuju kontinuitet poslovanja preduzeća i da vode računa o zaštiti životne sredine" ( Izjava data u "Politici" od 15. juna 2001.). Ne postoji apsolutno nikakav mehanizam da bilo koja vlast bilo kog privatnog vlasnika primora da nastavi neku proizvodnju ako on to ne želi ili mu to ne odgovara. Kako u praksi izgledaju obećanja strateških partnera vidi se iz sledećih primera:
Na tribini "Koji model privatizacije je potreban Srbiji", odrzanoj 29. aprila u Beogradu, u organizaciji nedeljnika "Vreme" i Fondacije Friedrich Ebert, izneti su sledeći primeri. "Volkswagen" je na primer kupio Škodu uz obećanje da će investirati 900 miliona maraka a nije uložio ni 100 miliona i - nikom ništa. Drugi poučan primer je strateško partnerstvo IMV i "Renoove" (Renault) fabrike automobila u Sloveniji. Bivši IMV je nekada zapošljavao oko 8000 radnika a trenutno u fabrici ima oko 2500. Pred proizvodnju modela "klio" radnici su zapretili štrajkom jer nisu bili zadovoljni platama ali ih je direktor preduzeća, inače Francuz, upozorio da će, budu li štrajkovali, fabrika jednostavno biti premeštena u neku drugu državu: "Ako smo proizvodnju mogli da zatvorimo u Belgiji zašto ne bismo mogli i u Sloveniji". Nedugo nakon toga plate su ipak povećane ali su još uvek ispod slovenačkog proseka. Nije retkost medutim, da se seoba pogona i realizuje, najčešće posle perioda od pet godina koliko uobičajeno traju poreske pogodnosti koje zemlja domaćin odobrava. Tako je poznata multinacionalka Manesman sa sedištem u Nemačkoj napustila krajem 2000. pogon za proizvodnju kompakt disk plejera podignut u Šarbogardu u Madarskoj da bi se preselila u kineski grad Hujduz uz obrazloženje da je tamo radna snaga jeftinija a i tržište je znatno veće. Tako se Manesman pridružio ostalim "beguncima" iz Madarske medu kojima je bio i Opel koji je 1999. fabriku za sklapanje "astri" prebacio u Poljsku.

2. I Zakon o privatizaciji i zakon o radu trebalo je doneti tek nakon društveno verifikovane strategije reformi iz koje bi bilo vidljivo kakav tip društva se gradi. Takva strategija ne postoji, nikad nije formalno usvojena, a bez jasne vizije društveno-ekonomskog sistema teško je govoriti o ostvarenju nekih osnovnih ciljeva i vrednosti. Odluke o obimu privatizacije, srazmeri državno-privatno vlasništvo i mestu države u sistemu koji se gradi, trebalo bi da proisteknu iz takve strategije.

Stranke koje su u oktobru osvojile vlast zalagale su se u svojim programima za "društvo tržišne privrede i parlamentarne demokratije" što je vrlo uopštena odrednica koja pokriva različite modele od socijalno-tržišne privrede nemačkog i skandinavskog tipa do liberalno-tržišne privrede američkog tipa. Razlike izmedu ova dva modela su ogromne jer u prvom slučaju društvo istovremeno teži da ostvari dva cilja, i ekonomsku efikasnost i socijalnu pravdu čemu je onda prilagodena institucionalna infrastruktura koja omogućava vodenje takve ekonomske politike i socijalnih programa kojima se ostvaruju oba cilja. Bitno je napomenuti da nemački i skandinavski model nemaju za posledicu lošije rezultate u ekonomskim pokazateljima. Detaljnije analize čak pokazuju da ovaj pristup obezbeduje ne samo viši nivo uravnoteženosti raspodele dohotka i najšire shvaćenog socijalnog standarda stanovništva, nego i viši nivo porasta opšte privredne efikasnosti i veću stabilnost ekonomskih kretanja.

Dakle, institucionalni okvir, tj. stepen privatizacije, obuhvat privatne svojine, obuhvat državne svojine, radno zakonodavstvo, itd. - mogu se izgradivati tek pošto se društvo demokratskim izjašnjavanjem opredeli u pogledu globalnog društveno-ekonomskog sistema. Takva odredba bi morala da nade svoje mesto u Ustavu zemlje, kao što je to slučaj u Nemačkoj. Znači Zakon o radnim odnosima kao i Zakon o privatizaciji trebalo je da budu doneti tek nakon usvajanja novog Ustava. Sada je redosled preokrenut i neka ustavna rešenja su praktično prejudicirana.

Argument Vlade da se predloženi zakon o radu ne razlikuje od sličnih zakona u zapadnoevropskim zemljama je apsurdan jer se naša stvarnost, i ekonomska i institucionalna, razlikuje od stvarnosti tih zemalja. Ne može se iz jednog društvenog sistema preuzeti samo jedan zakon i preneti u sasvim različitu sredinu a da pri tom ne budu preuzete sve institucije i sva pravila koja sa tim zakonom čine celinu. U konkretnom slučaju to pre svega znači postojanje usaglašenih socijalnih programa ali i efikasnu državu koja ima materijalna sredstva da garantuje njihovu primenu, što kod nas nije slučaj. Primena ovog zakona u našoj ekonomskoj situaciji, gde privreda radi sa 20% kapaciteta - što je nezamislivo u zapadnoevropskim zemljama iz kojih je ovaj zakon preuzet - praktično znači prepuštanje hiljada radnika ucenjivanju poslodavaca jer je suviše velika nesrazmera izmedu ponude i potražnje za radnom snagom.

Zemlje EU, upravo iz tih razloga, predvidaju da radnici iz istočnoevropskih zemalja kandidata za prijem u Uniju, mogu tek sedam godina po prijemu u članstvo Unije, znači tek oko 2015. godine, da imaju slobodan pristup na tržište rada zemalja Zapadne Evrope. Drugim rečima, vlade zapadnoevropskih država ne žele svoje radnike da izlože uceni poslodavaca do koje bi neminovno došlo u situaciji velike nesrazmere izmedu ponude i potražnje radne snage.

Novi Zakon o privatizaciji sve radnike stavlja u inferioran položaj jer ih lišava vlasništva nad društvenim preduzecima. Ipak, položaj ženske radne snage će biti još dramatičniji. Naime, žene u ogromnoj većini ne poseduju ličnu imovinu - stanove, placeve, radnje, njive, stoku - koja je uglavnom vlasništvo muškaraca, muževa, očeva, braće - tako da neće imati mogućnosti, kada izgube posao u društvenom sektoru, ni da otpočnu neki samostalan biznis. Sve banke i finansijske organizacije, da bi dale kredite za otpočinjanje samostalnog posla, traže garanciju u vidu vlasništva nad nekretninama. To znači da će otpuštene žene biti čak lišene mogućnosti da se same snalaze. Kolike su razmere ovog problema govori činjenica da trenutno od ukupno zaposlenih žena, oko 90% radi u društvenom sektoru.

Primedbe na pojedine odredbe Predloga Zakona o radu

Proces zasnivanja radnog odnosa je znatno pojednostavljen u odnosu na dosadašnji. Nema više zakonske obaveze da se zapošljavanje obavlja preko javnog konkursa. Poslodavac, dakle, nije više dužan da oglasi postojanje slobodnog radnog mesta.
Uslove za posao utvrduje poslodavac osim opštih uslova koje predvida zakonodavac (minimalan uzrast i opšta zdravstvena sposobnost).

Pojednostavljen je postupak otpuštanja radnika. Poslodavac ne mora prethodno da vodi disciplinski postupak - što je verovatno najveća novina ovog zakonskog predloga. Ukinuta je, dakle, sadašnja procedura utvrdivanja disciplinske odgovornosti.
Iz predloga zakona je izbačena odredba kojom se uvode sudovi za radne sporove.

U predlogu zakona se predvida devet razloga zbog kojih poslodavac može dati otkaz zaposlenom i u odnosu na važeći zakon poslodavcu su data znatno veća ovlašćenja. Kao jedan od razloga za otkaz navodi se i povreda radne obaveze ali poslodavac nije dužan da posebnim aktom utvrdi koji su to slučajevi povrede radne obaveze koja može biti razlog da se radniku da otkaz.

Umesto ranijeg koncepta garantovane zarade predlaže se koncept minimalne zarade ali bez zakonskog odredivanja njenog iznosa.

"Troškovi" otpuštanja radnika su smanjeni, tj. iznos otpremnine koju je poslodavac obavezan da isplati radniku koji je ostao bez posla je smanjen.

Više nisu taksativno nabrajani slučajevi u kojima se može zasnivati rad na odredeno vreme kao što je to sada slučaj, već se prepušta poslodavcu da to čini u skladu sa svojim potrebama.

Zakon omogućava da neko radi sa nepunim radnim vremenom kad god postigne takav dogovor sa poslodavcem (u sada važećem zakonu su taksativno pobrojani slučajevi u kojima zaposleni može da radi sa skraćenim radnim vremenom).

U pogledu godišnjih odmora ostala je odredba o minimalnih 18 radnih dana ali je ukinuta o maksimalnom odmoru dužem od 25 radnih dana.

Porodiljsko odsustvo je ostalo 365 dana ali je iz predložene zakonske formulacije nejasno da li porodiljama pripada zarada tokom svih 365 dana. Prema objašnjenjima iz nadležnog ministarstva (koja su objavljena u dnevnoj štampi) prva tri meseca po rodenju deteta tretiraju se kao porodiljski odsustvo a po isteku ta tri meseca do navršenih 365 dana od porodaja, nastaje odsustvo za negu deteta i može ga koristiti i otac "ako se supružnici o tome dogovore". To objašnjenje i dalje "ne objašnjava" da li je svih 365 dana plaćeno ili ne.

U Predlogu zakona nije predvideno pravo na pauzu za dojenje.
Za negu obolelog deteta odsustvo se produžava na pet godina (sada tri).
Plaćeno odsustvo radi sklapanja braka ili zbog smrtnog slučaja u porodici, skraćuje se sa sedam na pet radnih dana.
Penzija se stiče sa navršenih 65 godina života (podjednako muškarci i žene) i najmanje 15 godina staža.
Predlogom je predvidena zabrana diskriminacije po osnovu rase, boje kože, pola, verske pripadnosti, političkog uverenja, nacionalne pripadnosti, ali nije dovoljno konkretizovan način zaštite protiv tih oblika diskriminacije.
Predlogom nije predvidena diskriminacija (stavljanje u nepovoljniji položaj) zaposlenih sa porodičnim obavezama.

Dve, možda najvažnije primedbe na ovaj zakon, su sledeće:
Kolektivni ugovori kojima se regulišu odnosi izmedu poslodavaca i zaposlenih su neobavezujući za poslodavce.
Predlog zakona izjednačava u pravima direktore još uvek većinskih društvenih preduzeća i privatne vlasnike firmi.

Asocijacija za žensku inicijativu zato predlaže:

* Odlaganje primene Zakona o privatizaciji i Zakona o radu do usvajanja
novog Ustava ili do usvajanja amandmana koji uzimaju u obzir poziciju ženske radne snage
*Unošenje u Ustav odredbe o socijalno tržišnoj privredi poput nemačkog ustava

*Izmena zakona o privatizaciji po ugledu na slovenački: većinsko radničko vlasništvo.

II deo
Grupa za ekonomsko osnaživanje žena AŽIN-a

Privatizacija društvene i državne svojine stvoriće veliki broj nezaposlenih, radnika i radnica različitih profesija i kvalifikacija, koji će se kao ekonomski i tehnološki viškovi naći na tržištu rada. Programi prilagodavanja i prestrukturiranja privrede skoro da ne razmatraju osnivanje zadruga (kooperativa) kao jednu od značajnih a neiskorišćenih mogucnosti otvaranja novih radnih mesta. Ni široj javnosti nije dovoljno poznato da zadružni (kooperativni) sektor zauzima izuzetno značajno mesto u privredama svih industrijski razvijenih zemalja kao ni podatak da se zadruge (kooperative) mogu osnivati u svim sektorima ekonomije - kao proizvodne zadruge, štedno-kreditne ili uslužne - prevodilačke, advokatske, frizerske, za knjigovodstvene poslove, itd. Ukratko, mogu se osnivati u svim oblastima osim u vojnoj industriji. Kako ce medu onima koji gube posao u društvenom sektoru biti i veliki broj žena, AŽIN je inicirao projekat afirmacije zadrugarstva jer podržava prinicipe na kojima ove organizacije počivaju - ravnopravnost, demokratičnost, nezavisnost - i jer smatra da bi u uslovima naše tranzicije to bio jedan od humanijih i poželjnijh načina rešavanja problema nezaposlenosti. Objavljujemo nešto pojednostavljenu verziju nacrta ovog projekta pod nazivom "Žensko zadrugarstvo - Izazov i šansa" .

Žensko zadrugarstvo - izazov i šansa

I
Od samog početka zadružnog pokreta i njegove institucionalizacije kroz formiranje Medunarodnog zadružnog saveza (International Co-operative Alliance 1895. godine) žene su bile uključene u ovaj pokret. Medutim, uprkos zadružnih principa koji upućuju na demokratski pokret sa otvorenim i dobrovoljnim članstvom bez diskriminacije polova, u realnosti žene najčešće nisu bile u poziciji da igraju ravnopravnu ulogu sa muškarcima. Uzroci tome su različiti: neadekvatna zakonska rešenja, tradicionalna ekonomska zavisnost žene i predrasude.

U okviru Međunarodne zadružne alijanse (ICA), preko njene politike razvoja zadrugarstva i politike korišćenja ljudskih potencijala, tokom poslednje decenije 20. veka razvijana je konzistentnija strategija jednakosti polova. U tom kontekstu je formulisana i politika Alijanse o ulozi žena u zadružnom pokretu. Medu četiri specijalizovana ICA komiteta deluje i Ženski komitet (Women's Committee). Na ICA Kongresu u Mančesteru 1995. godine (kojim je obeležena stogodišnjica Alijanse) usvojena je Rezolucija o jednakosti polova.

Iako je naš zadružni pokret, preko članstva Zadružnog saveza Jugoslavije u Alijansi, uključen u svetski zadružni pokret od samog početka (Kraljevina Srbija je bila medu zemljama osnivačima Alijanse u Londonu daleke 1895.), ulozi žena u ovom pokretu do sada nije posvećivana posebna pažnja. Nekada zbog predrasuda, a poslednjih pet-šest decenija verovatno zato što bi to delovalo opskurno: jednakost polova je zapisana u Ustavu. Realnost je, nažalost, drugačija.

Najočigledniji primer za to je da se u zvaničnim statistikama žena na selu vodi kao "domaćica" (ravno onoj u gradu koja je nezaposlena) iako je, ustvari, žena na selu uvek i poljoprivrednik (a često i nevidljivi član zemljoradničke zadruge). Kada je reč o instituciji članstva, u zemljoradničkim zadrugama kao član se obično vodi muškarac-domaćin (čak i kada on ima drugo zanimanje radi čega upravo žena vodi brigu o poljoprivrednom gazdinstvu po osnovu koga domaćin postaje član zadruge). U ovom kontekstu valja istaći činjenicu da je vrlo malo žena direktora naših zadruga. Nema nijedne žene u vrhu rukovodeće strukture - nijedna žena ne zauzima mesto predsednika zadružnog saveza bilo kog nivoa.

Sve ovo potvrđuje da naš zadružni pokret još ni izdaleka ne hvata korak sa svetom, ne samo u pogledu jednakosti polova, već i u pogledu mesta - značaja i učešća - zadrugarstva u nacionalnoj ekonomiji. Naime, zadruge su danas značajna realnost u razvijenim industrijskim zemljama (i starim i novoindustrijalizovanim). Zadružne aktivnosti se protežu na veoma širok krug ljudskih potreba i aktivnosti - ekonomskih, socijalnih, kulturnih. Takvo zadrugarstvo je blisko povezano preko svoje Medunarodne alijanse (ICA) koja predstavlja najstariju, najrasprostranjeniju i najveću nevladinu organizaciju. Sa svojih preko 750 miliona članova u 90 zemalja (od čega u Evropi oko 160 miliona članova u 35 zemalja) ICA je najmoćnija komponenta civilnog društva u svetu.

Održavajući bliske odnose saradnje sa Medunarodnom organizacijom rada (ILO), UN, EU, IBRD, FAO i sindikalnim unijama, Alijansa je posebno zainteresovana za saradnju sa "ženskim grupama".
U procesu tranzicije kroz koji prolazi naša zemlja danas su neminovne globalne ekonomsko-socijalne reforme. One su takode neizbežne u domenu zadrugarstva.

II
Ciljevi projekta "Žensko zadrugarstvo-izazov i šansa" proizilaze iz potrebe da se istraže:

1. Problemi prilagodavanja zadruga promenama, ekonomskim i političkim, koje donosi tranzicija.
a) Ekonomske reforme, kao deo strukturalnih prilagodavanja, vode ukidanju monopola postojećih zadružnih oblika kao što su zemljoradničke zadruge. Medu ovim je najizraženije izlaganje konkurenciji za koju zadruge nisu pripremljene.
b) S druge strane, politička transformacija (sa povećanim pluralizmom i demokratizacijom) donosi zadrugama političku nezavisnost od države. Ovaj aspekt prilagodavanja označava autonomiju zadruga, ali i raskid sa iluzijama da će država obezbedivati posebne uslove za preživljavanje zadruga.

2. Sledeći aspekt istraživanja u ovom projektu odnosi se na konkretne modalitete reafirmacije zadružnog pokreta kod nas i to na dva koloseka: a) transformacija postojećih zadruga i b) promovisanje novih zadruga (kooperativa) - što predstavlja dva najveća izazova zadrugarstvu u procesu tranzicije.

a) Što se tiče transformacije postojećih zadružnih organizacija, potrebno je da se istraže uslovi za prevazilaženje krize u zadružnom sektoru koja je uzrokovana, pre svega, prevazidenim načinom upravljanja zadrugama koji ne odgovara zahtevima tržišne ekonomije. U tom kontekstu, bitan oslonac transformacije treba da bude novi sistem zadružnih vrednosti u kome centralno mesto zauzima samopomoć i okretanje članstvu. Takav pristup proizilazi iz samog poimanja zadruge kao autonomne asocijacije lica dobrovoljno udruženih u svrhu ostvarenja njihovih zajedničkih ekonomskih, socijalnih i kulturnih potreba i ciljeva kroz zajednički posedovano i demokratski kontrolisano preduzeće.
b) Kada je reč o istraživanju uslova i potreba formiranja novih kooperativa ( u okviru Programa malih i srednjih preduzeća) - misli se, prevashodno, na "brigade nezaposlenih" do kojih će dovesti privatizacija društvenih i državnih firmi. U većini zemalja tranzicije, kooperativno preduzeće se pokazalo kao jedan od najefikasnijih organizacionih oblika za rešenje problema onih koji su, kao ekonomski i/ili tehnološki viškovi ostali bez posla. U "programe prilagodavanja" (koji tragaju za novim mogućnostima zapošljavanja, odnosno za mobilizacijom ukupnih ljudskih potencijala kao preduslova uspešnog sprovodenja reformi u procesu tranzicije) svakako spada i akcioni program osnivanja novih kooperativa vrlo širokog spektra po aktivnostima. S obzirom na to da bez posla ostaju ljudi različitih profesionalnih usmerenja i kvalifikacionih nivoa, i da će medu njima biti i ogroman broj žena, potrebna su konkretna istraživanja o tome koje vrste zadruga (ocenjivanih istovremeno sa ekonomskog, socijalnog, gender stanovišta) bi bile najpoželjnije u uslovima naše tranzicije.

U traženju novih mogućnosti zapošljavanja "tranzicionih viškova radne snage", AŽIN se zalaže za reafirmaciju zadružnog pokreta kao jednu od poželjnih varijanti rešavanja problema nezaposlenih žena jer se po definiciji podrazumeva da su zadruge nezavisne, demokratske i ekonomski stabilne organizacije. Kao takve, ove organizacije moraju biti sposobne da služe svim svojim članovima kako bi oni, preko svoje povoljne ekonomske situacije, mogli davati doprinos ekonomskoj i socijalnoj jednakosti u svom užem i širem okruženju. U ovom projektu žene su videne istovremeno i kao inicijatori reafirmacije zadružnog pokreta na našim prostorima i kao osnivačice i članice novih kooperativa. U tom kontekstu računa se sa odredenim karakteristikama žena kao što su dodatna energija, vera, entuzijazam i hrabrost.

Očekivani rezultati rada na projektu
1. upoznavanje širokog javnog mnjenja (preko medija i direktnih kontakata sa predstvnicima relevantnih instititucija) o značaju reafirmacije zadružnog pokreta kod nas po načelu jednakosti polova;
2. doprinos rešavanju problema onih koji u procesu tranzicije (privatizacije) ostaju bez posla kroz podršku formiranju novih kooperativa;
3. iznalaženje adekvatnog mesta ženama u zadrugarstvu sa prihvatanjem činjenica da "ženske grupe" predstavljaju jednu od najefektivnijih i i najznačajnijih komponenti gradanskog društva;
4. svi značajniji rezultati istraživanja biće objavljeni u monografiji koja bi trebalo da predstavlja izmedu ostalog svojevrsni model lobiranja značaja zadružnog pokreta kod nas.

Dr Zorka Vujatović-Zakić,
Ekonomski fakultet, Beograd