Elektronska biblioteka

Ekspertska grupa AŽIN-a
Zdravstvo u tranziciji: kako ćemo se lečiti?

U očekivanju najavljene reforme zdravstva, pokrenute su, u poslednjih godinu dana, javne debate u organizaciji Srpskog lekarskog društva i sindikata a u cilju iznalaženja optimalnog modela organizovanja zdravstvene službe za naše prilike.

U međuvremenu i Ministarstvo zdravlja je predložilo radnu verziju Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Zakona o socijalnom osiguranju.

Zaključak koji se nameće analizom ovih zakona jeste da oni predstavljaju samo jedan okvir, i to vrlo elastičan, a da će se tek kroz podzakonska akta, znači mimo skupštinske procedure, zapravo odrediti obim prava i obaveze osiguranika kao i sam model organizacije zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja.

Jasno je samo da će transformacija iz društvene u privatnu svojinu biti značajna- ali po kom modelu, pod kojim uslovima, u kom obimu i u kom vremenskom roku - potpuna je nepoznanica i za zdravstvene radnike i za građane - korisnike zdravstvenih usluga. Primera radi, čl.136 predviđa da se zdravstvene ustanove, čiji su osnivači opštine, grad i republika, mogu pretvoriti u druge obike svojine u skladu sa zakonom. Šta to konkretno znači? Da li će domovi zdravlja, čiji osnivači su opštine, moći da se pretvore u privatne institucije? Ili član 132. kojim je predviđeno da Vlada Republike Srbije donese plan mreže zdravstvenih ustanova u skladu sa odredbama ovog zakona u roku od šest meseci od njegovog stupanja na snagu.Da li to znači da će Vlada moći da redukuje tu mrežu, odnosno smanji broj zdravstvenih ustanova, što bi onda značilo duže redove i duže čekanje za recept, merenje pritiska, injekciju?

Mada tvorci ovog nacrta nisu poznati javnosti, u medijima se oglasio dr Predrag Jelača, član Komisije za reformu zdravstva. ("Danas", 20. februar 2002, str.14). Po njemu, za nas je trenutno najprihvatljivija slovenačka varijanta zakona o zdravstvenom osiguranju. Država prema tom modelu finansira prioritete i kupovinu lekova koji su na listi sa 75%, dok ostatak plaća pacijent. Pošto i tih 25% mogu biti veliki izdatak za one koji koriste skupe lekove ili za one čija primanja su mala, predviđeno je da se ti građani osiguraju dobrovoljno. Na ovaj način u Sloveniji 1.400.000 građana plaća dodatno osiguranje. Prema dr Jelači, trebalo bi razmisliti i o racionalizacji unutrašnje organizacije. U našim bolnicama prosečno lečenje akutnih stanja traje 12 dana, dok je u svetu praksa da to lečenje traje tri do četiri dana. Dalje, u svetu se operacije često obavljaju u roku od 24 sata od prijema pacijenta a u nekim slučajevima se mogu obaviti i istog dana. U beogradskim bolnicama, međutim, boravak pacijenata je mnogo duži i traje od tri do pet dana a nekad i više. Smatra se da bi trebalo slediti zapadne modele i u tom smislu reorganizovati postupke lečenja.

O predstojećoj reformi zdravstva oglasio se i republički premijer prilikom nedavne posete VMA ("Politika", 1. mart 2002. str. 10). Tom prilikom je između ostalog naglasio da u budućnosti cene zdravstvenih usluga moraju biti konkurentne. Između ostalog pomenuo je da postoji ideja da se naše zdravstvene ustanove, u kojima se sprovode vrhunske operativne procedure, otvore za inostrane pacijente koji će te usluge plaćati po svetskim cenama. Da li to znači da će strani pacijenti plaćati avionske karte da bi se u Beogradu lečili po istoj ceni po kojoj se leče kod kuće? To izgleda malo verovatno. Ili to znači da će stranci zauzimati mesta u našim bolnicama po ceni koja je za nas nedostižna a za njih beznačajna?

Podsetimo da je 22. maja 2001. na inicijativu Srpskog lekarskog društva organizovana vrlo interesantna debata posvećena reformi zdravstva u Srbiji i mogućim modelima organizovanja zdravstvene službe. U radu ovog skupa uzeli su učešća, između ostalih, G-đa Spomenka Zeljković, direktor zdravstvenog osiguranja u Kaliforniji i G-din Miloš Ljubinković, direktor švajcarskog osiguranja Evasan. Pozivu na debatu nisu se odazvali predstavnici resornog ministarstva kao ni predstavnici Fonda zdravstvenog osiguranja a skupu su prisustvovali delegati podružnice SLD iz cele Srbije.

Predstavnici lobirajućih osiguravajućih zavoda dali su tom prilikom analizu stanja našeg zdravstva:

1. Preglomazan zdravstveni aparat sa 127.000 zaposlenih radnika od kojih, po njihovom mišljenju 30 do 50% predstavlja višak;
2. Prazni zdravstveni fondovi - trenutna godišnja izdvajanja po osiguraniku su 30 DEM a minimum bi bio 200 DEM. U SAD minimum mesečnog izdvajanja je 100 US dolara;
3. Nekvalitetna oprema
4. Loša edukacija zdravstvenog kadra
5. Hiper-produkcija kadrova
6. Odsustvo ekonomske logike

Dr Nebojša Janovski iz beogradske kancelarije G17 za zdravstvo, smatra da se o problemima zdravstva ćuti jer su to strahovito veliki problemi. Pretpostavlja da bi aktuelni političari, kada bi pošteno odgovorili na to pitanje, objasnili da se problemi zdravstva ne mogu rešiti dok ne budu rešeni glavni ekonomski problemi. ("Politika", 19. februar 2002. str.14)

Ostaje dakle nejasno kakav model zdravstva nude nacrti novih zakona - slovenački, američki ili neki treći. Nadajmo se da usvojeni model neće značiti da treba zaboraviti na Hipokrata i lekarsku zakletvu, koja, da podsetimo, glasi: "U času kada stupam među članove lekarske profesije, svečano obećavam da ću svoj život staviti u službu humanosti....Najvažnija će mi biti briga zdravlje mog pacijenta....U vršenju dužnosti prema bolesniku neće na mene uticati nikakvi obziri vere, nacionalnosti, rase, političke ili klasne pripadnosti....".Nadajmo se da neće uticati ni materijalni položaj bolesnika.