|
Elektronska biblioteka
Kao što prelaz od "BIVŠE" (YU) na "POST" (YU zemlje) označava preusmeravanje pogleda sa prošlosti na budućnost, tako je i cela konferencija bila upravo to: ostavljanje, bolje reći, STRESANJE prošlosti i PODIZANJE pogleda u budućnost. One/oni koji nisu iz regiona, ili koje/koji nisu u njemu živele/i svih ovih godina teško mogu da shvate taj dramatično veliki napor sadržan u PODIZANJU pogleda na koje su žene SAME SEBI dale pravo u Poreču, 2002. Taj cilj ne bi bio postignut nikakvom posebnom namerom organizatora, nikakvim jednostavnim apelom na budućnost . Naprotiv, on je proizišao efektuiranjem svih prethodno uloženih napora u razgranatoj mreži "Starovih" aktivnosti u regionu, iz akumuliranja svih ranijih ženskih koalicija i nesporazuma, napokon, iz stabilnosti i trajnosti samog NAPORA uloženog u komunikaciju. Kao sto bi rekao Mali Princ: "Ruža se voli, jer se zaliva". Jednom rečju, uspeh ove konferencije nije mogao biti planiran i isprogramiran, ali on je, kao i sve dobre stvari u životu, dobra nagrada za istrajan trud. Ranije regionalne konferencije su se održavale u klaustrofobičnoj i paranoidnoj atmosferi isčekivanja stalno novih ratova, u povišenom senzibilitetu za "svoje" žrtve, u intenzivnom osećanju krivice i potisnutom okrivljavanju Drugih. Stereotipi i predrasude, pa i mizoginija, bili su gusti kao magla. Bilo je nejasno kuda će odvesti sve to "učenje veština" (lobiranje, zalaganje, pisanje projekata, fundraising, organizacijski razvoj...), šta je to sto će se dobiti "obukama" i "treninzima" koji su na lokalne potrebe istraumatizovnog stanovnistva odgovarali kao pretesno i preusko odelo koje puca po svim šavovima. Žene uključene u različite aktivnosti bile su isuviše različite po svemu (starosti, obrazovanju, etničkoj pripadnosti, političkim uverenjima...) da bi lako i bezbolno komunicirale. Bilo je gotovo nemoguće utvrditi najmanje zajedničke imenitelje, osim toga da su u načelu "protiv rata". Reći da je neko tada imao viziju mislim da bi bilo preterano učitavanje smisla u nešto što se u suštini radilo iz HRABROSTI ODUPIRANJA. Ipak, mudrost same te hrabrosti postala je jasna tek sada, u Poreču, 2002. Femisfera je, kao Afrodita, izronila iz mora svih tih različitih pokusaja, svih pojedinačnih aktivnosti, svih malih i velikih projekata, svih mnogobrojnih "sudara", kao rezultanta pozitivnih i pročišćenih ženskih kreativnih energija. Ali ono što je najlepše u celoj stvari jeste da je Femisfera označila početak potpuno nove faze ženske saradnje na prostorima POST -YU : prelaz od pasivnih, zbunjenih, traumatizovanih žena koje su objekti tudje pomoći, na pro-aktivne, mudre, dobro obučene, energične, senzitivne zene koje gledaju NAPRED i proizvode same sebe u strateške partnerke za globalizaciju po ženskoj meri. Femisfera je u stvari početak procesa misljenja o globalizaciji ne kao o neumitnom zakonu gravitacije kojem se samo povinujemo, već kao o procesu koji je ambivalentan, slojevit i prepun mogućnosti na koje u suštini možemo uticati. Femisfera je, dakle, iskorak u strateško mišljenje koje nas proizvodi u akterke i koje nam omogućuje da pravimo sasvim nove koalicije. Ja sam
srećna zbog toga sto se Femisfera dogodila i radujem se njenim
posledicama !
|