11-12. novembar 2004. Budva - UNIFEM Conference
South East Europe Consultation Workshop:
WOMEN AND EMPLOYMENT

---------------------------------------

Dokumenti na engleskom jeziku:

• Tanja Đurić-Kuzmanović: Presentation on situation in Serbia
• Basic labour market concepts and definitions
• Background Paper: UNIFEM Support for Evidence-based Advocacy to Advance Women's Position in the Labour Market

---------------------------------------

Žene i zaposlenost
Srbija i Crna Gora

1. Ono što u velikoj meri razlikuje Srbiju i Crnu Goru od ostalih zemalja u tranziciji jeste činjenica da je njihova polazna tačka za sprovođenje reformi bio sistem samoupravljanja koji se u znatnoj meri razlikovao od centralno-planskih sistema u ostalim zemljama iz regiona. Drugo, reforme su započete sa zakašnjenjem od skoro jedne decenije u odnosu na ostale zemlje bivšeg socijalistickog bloka. Zato će i ovaj pregled ekonomske i društvene situacije verovatno biti unekoliko različit, i po formi i po izloženim problemima, od pregleda u ostalim zemljama regiona.

U Srbiji su reformski procesi faktički započeli tek posle političkih promena oktobra 2000-te godine donošenjem dva zakona - Zakona o privatizaciji i Zakona o radu. Ovim zakonima su stvorene petpostavke za izgradnju savremene (kapitalističke) tržišne privrede.

Zakon o privatizaciji, usvojen jula 2001. predviđa obavezno ukidanje društvene svojine i njeno pretvaranje u privatnu u roku od 5 godina od dana donošenja zakona. (Prema prethodnim zakonima o privatizaciji – a prvi je donet još 1989.godine – pretvaranje društvene svojine u privatnu nije bilo obavezno, već je odluka o tome da li će privatizovati ili ne preduzeće u kome rade, bila prepuštena zaposlenim radnicima).

Zakon o radu usvojen 2002. godine definitivno je ukinuo samoupravni radni odnos i uveo klasičan odnos poslodavac/radnik kakav postoji u svim kapitalisitičkim zemljama.
(Sve do ovog zakona zaposleni u preduzećima su bili istovremeno i preduzetnici i radnici. Oni su imali pravo da sami sebi određuju plate u skladu sa ostvarenim rezultatima poslovanja i svojim radnim doprinosom, poštujući pritom dosta široke okvire postojećeg zakonodavstva).

Oba ova zakona su doneta bez prethodne promene Ustava tako da ne postoji jasno izražen i opšteprihvaćen stav društva o tome kakav društveno-ekonomski sistem je krajnji cilj reforme. Da li je to sistem bliži evropskom kontinentalnom tipu socijalno-tržišne privrede, ili sistem bliži anglosaksonskom liberalnom modelu.To ima za posledicu određena kolebanja u pogledu definisanja nekih ključnih elemenata sistema kao na primer: koliki će biti stepen privatizacije; da li će pored svih društvenih preduzeća biti privatizovana i sva državna preduzeća ; kakva i kolika će biti uloga države u ekonomiji; kakva i kolika će biti ulogu države u socijalnoj oblasti; da li će i na koji način država pružati podršku onima koji ne mogu sami da drže korak sa reformskim procesima, bilo da se radi o pojedincima ili specifičnim grupama (žene, samohrane majke, stari, nemoćni, deca bez roditelja); kakva će biti politika u oblasti javnih i komunalnih službi...

Pošto reformski ciljevi nisu jasno definisani ova pitanja se uvek iznova pokreću u momentima promene vlade, jer sve političke partije nemaju iste poglede na neka od tih pitanja. Pojedine su bliže socijaldemokratskom vidjenju društva, dok se neke zalažu za anglosaksonsku, liberalniju varijantu. Posledica toga je izvesna neodređenost u pogledu strateških društvenih opredeljenja, što postaje vidljivo prilikom donošenja ključnih zakona. Diskusije koje se trenutno vode u javnosti oko nekih rešenja koje predviđa nacrt novog zakona o radu - to najbolje pokazuju. Novine koje predviđa zakon su sledeće: mogućnost učešća radnika u profitu firme, povećanje otpremnina za viškove radnika u firmama koje nisu na vladinom socijalnom programu i formiranje državnog fonda za obeštećenje radnika čije firme su otišle u stečaj. Ova rešenja su naišla na javne otpore nekih članova vlade a preko medija su izrazili svoje neslaganje i Savet stranih investitora, predstavnik Američke privredne komore u SCG i domaća Unija poslodavaca. Ministar za rad je inače jedini ministar socijaldemokrata u vladi.

2. Ni institucionalni ni zakonodavni okvir kojim se reguliše tržište rada još nisu zaokruženi tako da je teško donositi definitivne zaključke o delotvornosti postojećih institucija. Ova primedba se odnosi i na tržište rada u celini i na funkcionisanje tog tržišta sa stanovišta položaja ženske radne snage.

Posle usvajanja Zakona o radu 2002., usvojen je jula 2003. Zakon o zapošljavanju. Krajem godine treba da bude donet nov Zakon o radu a prema izjavama nadležnih u pripremi su još neki zakoni bitni za funkcionisanje tržišta rada (zakon o mirnom rešavanju socijalnih sporova i socijalno-ekonomskom savetu, zakon o bezbednosti na radu, zakon o štrajku, zakon o rehabilitaciji i zapošljavanju invalida).

Među sindikatima, koji bi trebalo da budu predstavnici interesa zaposlenih, vlada izvesna pometnja oko uloge sindikata u tranzicijskom periodu.Tome je doprinela i država jer je preuzela vodeću ulogu u sprovođenju postupka privatizacije tako da su radnici i njihove organizacije praktično svedeni na pasivne posmatrače tog procesa. Naime, Zakonom o privatizaciji iz jula 2001.godine, predviđa se obavezna i većinska (70%) prodaja kapitala preduzeća. Celokupna društvena imovina je praktično proglašena za državnu, jer o prodaji preduzeća odlučuje Agencija za privatizaciju koja je državni organ. O tome, dakle, ne odlučuju ni radnici ni njihove sindikalne organizacije.Samim tim i uloga sindikata dok traje prodaja, je potpuno nedefinisana. Sindikalne organizacije se trenutno nalaze u nekoj vrsti međuprostora. One su posmatrači i pasivni učesnici - u očekivanju da se pojave novi vlasnici i da otpočnu sindikalnu borbu. Trenutno jedino mogu da intervenišu oko poštovanja pravila prilikom određivanja tehnoloških viškova u preduzećima koja se prestrukturiraju, a to znači da vode računa da uslovi pod kojima se gubi posao budu što manje loši. Normalna uloga sindikata bila bi, međutim, da vode računa da uslovi pod kojima radnik dobija posao i pod kojima radi, budu što bolji.

Proces privatizacije je još u toku, najveći broj privrednih organizacija praktično ne radi u očekivanju da budu izložene na aukciji. Kao posledica toga u zemlji praktično ne postoji reprezentativno udruženje poslodavaca, tako da se sindikat, u očekivanju novih vlasnika, sa svojim zahtevima obraća uglavnom vladi, tj. državi, koja trenutno ima ulogu privremenog vlasnika najvećeg broja preduzeća. Vlada, međutim, nerado prihvata te pregovore ističući da u tržišnoj privredi država ne može da se meša u ekonomiju.

Generalno gledano, sindikalne organizacije su slabe i podeljene usled brojnih nesporazuma – oko definisanja zajedničkih ciljeva u tranziciji, odnosa sindikata prema političkim partijama ali i sukobljavanja oko reprezentativnosti, deobe sindikalne imovine, članstva, itd. U toj situaciji sindikati ne mogu u punoj meri da vrše svoju funkciju zaštite radnika u ovom velikom društvenom lomu, pa ni zaštitu interesa ženske radne snage. Ipak, u nekim sindikatima su organizovane sekcije žena koje dosta uspešno rade, posebno na pružanju pravne pomoći zaposlenim radnicama.

U postojećoj situaciji faktičkog nepostojanja reprezentativnih udruženja kako poslodavaca tako ni radnika, ne postoje ni potrebni uslovi za suštinsku primenu principa tripartizma, tj. institucionalnog aranžmana za dogovore između predstavnika radnika, poslodavaca i vlade o bitnim pitanjima koja se odnose na socijalnu i ekonomsku sferu. U društvu ne postoji konsenzus o bitnim pitanjima odnosa na tržištu rada već se odluke nameću pretežno unilateralno od strane vlade, tj. države. Kao čest argument za donošenje nekih nepopularnih rešenja, može se čuti argument da su to žrtve neophodne na putu za EU.

3. O pravom dometu mera koje društvo preduzima za rešavanje problema nezaposlenosti je teško govoriti jer je suviše kratak period njihovog funkcionisanja. Osim toga, proces privatizacije i prestrukturiranja još uvek traje, stalno se povećava broj radnika koji se proglašavaju tehnološkim viškom u fabrikama koje se prestrukturiraju ili pripremaju za aukcionu prodaju, tako da je teško proceniti koliki je relativni učinak tih mera .

Vlada je marta 2002. donela Socijalni program za zaposlene kojima prestaje radni odnos,
a jula 2003. je usvojen Zakon o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti koji se bazira na koncepciji tzv. aktivne politike zapošljavanja. Ovim zakonom su predviđene brojne mere aktivne politike zapošljavanja (dodatno obrazovanje i obuka, osnivanje poslovnih centara za pružanje pomoći pri zapošljavanju, osnivanje klubova za traženje posla, zapošljavanje van mesta prebivališta, itd.). Osnovana je i Nacionalna služba za zapošljavanje čiji zadatak je da pruža stručnu i ograničenu finansijsku pomoć pri zapošljavanju. Da bi se olakšalo uključivanje žena na tržište rada, Zakon o radu iz 2002. godine je predvideo u nekim slučajevima primenu instituta pozitivne diskriminacije u korist žena.

4.U zemlji ne postoje ograničenja u korišćenju statističkih podataka uopšte pa ni onih koji se odnose na tržište rada. Učinjeni su veliki napori na standardizaciji i unapređenju postojećih statističkih izveštaja kao i njihovom unapređenju u svetlu zahteva standarda MOR-a. Izvesne probleme u prikupljanju statističkih podataka predstavlja nejasno definisana državna granica, veliki broj izbeglih i interno raseljenih lica, nedovršen institucionalni okvir i stoga nedovoljno jasne nadležnosti pojedinih institucija bitnih za prikupljanje i obradu podataka o stanju na tržištu rada.

5.Na teorijskom planu analiza tržišta rada je dosta razvijena i uglavnom inspirisana radikalnijim strujama neoliberalne misli. Analiza sa gender stanovišta se odvija uglavnom u okviru NVO (AŽIN, Glas Razlike...) i nekih akademskih institucija (Viša poslovna škola u Novom Sadu, Institut za sociološka i kriminološka istraživanja...). Po prirodi stvari ova istraživanja i analize imaju uravnoteženiji pristup jer u podjednakoj meri uvažavaju i princip ekonomske efikasnosti i princip socijalne odgovornosti.

6. Krajem 2000-te godine javnosti je predstavljena vizija ekonomske politike (a ne ekonomskog sistema) zemlje i obično se na taj dokument misli kada se govori o reformskom programu. U njemu su kao osnovni zadaci reformske ekonomske politike definisani: održavanje makroekonomske stabilnosti, izvlačenje privrede iz recesije uz stavljanje akcenta na privlačenje inostranih investicija i nastavljanje procesa evropske integracije.

Oktobra ove godine doneta je skupštinska Rezolucija o pridruživanju Evropskoj uniji. Time će postojeća tendencija prihvatanja najnepovoljnijih rešenja iz zakonodavstava zemalja EU postati verovatno još izraženija. Pojava uočena kod nekih novoprimljenih članica EU iz Istočne Evrope - insistiranje na najradikalnijim tržišnim rešenjima, marginalizovanje socijalne dimenzije i suprotstavljanje po tom pitanju nekim starim članicama EU – primetna je i kod odgovornih za ekonomsku politiku u našoj zemlji. U tom smislu bilo bi veoma važno da organizacije koje predstavljaju interese radnika/ca u pregovorima sa državom ili sa poslodavcima, raspolažu adekvatnim informacijama o postojećim rešenjima iz radnog zakonodavstva i socijalne oblasti u zemljama EU.

7. U zaključku se može reći da je jedan od osnovnih problema sa kojim se suočavaju žene u zemlji - problem siromaštva. Prevazilaženje tog problema može biti rezultat samo udruženih kolektivnih i individualnih napora. Put za realizaciju tog cilja je sistem koji bi omogućio ostvarivanje osnovnog ljudskog prava – prava na rad. Za žene ovaj zahtev ima dve dimenzije: ostvarivanje prava na rad i ostvarivanje prava na radu.

vrh strane