Intervju sa Jasminom Tešanović - Danas 19-20.03. 2005.
Jasmina Tešanović, književnica i izdavač o prvoj dekadi "Devedesetčetvrte"
Smrt patrijarhata u trećem milenijumu (Dušan Vidaković)

Mada je još 1978. u SKC organizovala prvu feminističku konferenciju u komunističkoj Evropi, književnica Jasmina Tešanović je, sve do devedesetih godina XX veka, bila poznata pevashodno kao sjajan prevodilac sa italijanskog i filmski stvaralac. Nekada asistentkinja reditelja u produkcijama čuvenog rimskog studija "Činečita", ali i stvaralaca poput Mikloša Jančoa ili Živojina Pavlovića, ova svestrana autorka je nedavno obeležila prvu i vrlo uspešnu dekadu svoje izdavačke kuće "Devedesetčetvrta".
- Prve knjige smo objavile 1994. i zato se tako zovemo. Kasnije smo dodale odrednicu feministička jer je cilj i profil našeg projekta bio da popunimo veliku prazninu u domaćem izdavaštvu, nekih 30 godina u zaostatku za neofeminističkom literaturom na Zapadu. Imale smo na terenu već pokret, ženske grupe, ženske studije, ali s obzirom na rat i militarističku nacionalisticku kulturu, koja je besnela, nismo imale nikakvu referencu da je sve to istorija i da ima svoje mesto u teoriji. Rat je takođe bio veliki razlog da objavljujemo antiratne ženske knjige, kao i prijateljstvo među nas nekoliko žena koje smo rešile da se ratu odupremo radeći nešto korisno budući da su se naše institucije raspale ili prosto nestale. Uskočile smo u tu prazninu koja je ličila na slobodu - kaže za "Danas" Jasmina Tešanović.

Ko je bio u prvoj ekipi koja je utemeljila "devedesetčetvrtu" i ko sada kreira produkciju tog izdavača?
- Bile smo nas tri: Gordana Kecman, koja je kasnije otišla u druge vode, Slavica Stojanović i ja. Nas dve i danas radimo zajedno po principu konsenzusa, objavljujući samo knjige koje obe volimo ili želimo bez obaveze da opravdamo naš izbor. Princip zadovoljstva je važan u ženskoj politici i mi ga doslovno sprovodimo.

Da li ste zadovoljni onim što ste postigli u proteklih deset godina? Misija je ispunjena?
- Pa, misija je pomalo smešna reč, ali nije netačna. Naše izdavaštvo je bilo nekako dobrotvorno, imale smo osećanje misije da pokrenemo izvestan senzibilitet koji će se potom razvijati svuda samostalno. Mislim da smo u tome uspele: ljudi znaju za naše knjige i ideje a da često ne znaju za našu izdavačku kuću ili nas pojedinačno. To je pravo merilo uspeha, rekla bih.

Objavili ste svega tridesetak knjiga sa znakom "94", međutim uvek su to bili promišljeno odabrani rukopisi koji ostavljaju trag.
- Na prvi pogled, to zaista nije mnogo, ali s obzirom na uslove rada, ratove i nemaštinu gotovo da je podvig. "Izvori totalitarizma" Hane Arent je naslov koji je najviše obradovao čitaoce, naročito kad je objavljen usred bombardovanja. Ljudi su tada dolazili biciklom iz Novog Sada i molili nas da im damo primerak ili dva, a mi smo imale samo po neku kopiju i delili smo je kao zlato ili vodu. I dandanas ta knjiga jeste kultna.

Izuzev sa RTV "B-92" i organizacijom "Žene u crnom", niste naročito sarađivale sa drugim izdvačima.
- Moj ratni dnevnik "Politički idiot" objavili smo u saradnji sa "B-92", a radile smo same s obzirom da je naša politika vrlo specifična. Dosta deleći knjige ili ih prodajući po nižim cenama, teško da smo se mogle uklopiti u šeme drugih izdavača. Međutim, imamo niz knjiga koje bi trebalo da popune vekovnu prazninu ženske literature, prošto da se vidi kontinuitet jedne nevidljive misli. Isuviše je to knjiga za nas, nije loše da ih i druge kuće objavljuju. Važno je da postoje, a planove menjamo u hodu.

Trenutno su aktuelne dve Vaše knjige predstavljene na poslednjem Sajmu knjiga.
- "Matrimonium" je knjiga o smrti moje majke i odnosu majke i ćerke, koju sam pisala na engleskom i do sada je izašla samo u Španiji. Druga je "Balkan ne postoji", kolekcija mojih antiratnih eseja objavljivanih po svetu poslednjih desetak godina. Inace, za nas Sajam nije neka prilika, skup je za naše alternativne politke, a knjige distribuišemo i bez njega. Prošle godine smo bile prisutne u okviru "Bookbridge" projekta.

Ne mali broj kritičara poslednjih godina ukazuje na dominaciju žena-pisaca na domaćoj literaturnoj sceni.
- Ne znam da li je baš reč o dominciji, jer biti žena pisac ne znači da si feminstički pisac ili ženski. Međutim, važno je da žene objavljuju i numerički - iz kvantiteta dolazi kvalitet.

Predavali ste kreativno pisanje na Ženskim studijama. Kako iz te perspektive procenjujete potencijale spisateljica u našoj zemlji?
- U Srbiji, kao i drugde, žene sa mojih predavanja imaju strepnju od autorstva mnogo izraženiju od muškaraca koji su zainteresovani za društveni status pisca. Žene pišu drugačije i potreban im je društveni prostor da ispolje tu drugačijost, jer biti žena, a pisati kao muškarac, zapravo, nikome ništa ne znači. A to je jedini društveni prostor dozvoljen u patrijarhalnom društvu. Otuda na moja predavanja dolaze i muškarci koji neće da pišu po zvaničnim kanonima. Takav potencijal mene zanima jer sam i sama tako krenula, da kažem nešto što niko drugi nije govorio. Ja nisam spisateljica a priori, vec žena koja piše kad piše, ako piše. Mislim da je takav pristup veoma zdrav za književnost, ali malo je pisaca koji ga rado prihvataju. Mistifikacija pisanja i društvenog statusa pisca kao boga, ili izvan ili iznad drugih ljudi je nešto što postoji, još uvek, svuda u svetu, pa i na Internacionalnom PEN kogresu u Norveškoj gde sam nedavno održala predavanje sa naslovom "Pisci treba da sede u zatvoru kao i svi ostali građani".

Smatrate li da feministički pokret u Srbiji ima status kakav zaslužuje?
- Nisam sigurna da postoji tako nešto kao pokret ali postoji jedna široka mreža i mnogo ženskih grupa svuda po Srbiji. Sve su nove i imam utisak da se osnažuju i račvaju. Pokreti više ne postoje, istorijski.

Možda to znači da će feminizam, na globalnom nivou, izgubiti svrhu u Trećem milenijumu?
- Kao i u prethodna dva, uloga feminzma u Trecem milenijumu će biti smrt patrijarhatu i vidljivost ženskog glasa, jezika i politika. Ne znam da li je Treći milenijum dat za progres ili regres, ali žene su do sada uvek bile nevidljive. Zanimljivo će biti gledati promenu kad postanu vidljive i kako će se to zvati.